Zeri Islam

RUBAIJE OMERA HAJJAMA

po Edvardu Ficdžeraldu

prepevao Dušan Simeonović



1
Budi se! Jutro je u kotao noći
hitnulo kamen* do zvezda što će doći.
Lovac Istoka** stavlja zamku od svetla
i sultanov toranj u njenoj je omči.


2
Levom rukom* zora nebo milovaše
kad začuh u krčmi glas što dozivaše:
„Dok pehar života jošte soka ima
– budite se, mili, i punite čaše!“

3
Tek što začuh petka kako kukuriče
neko pred krčmom* iz glasa poviče:
„Otvorite vrata! Povratka nema,
jer ovo vreme brzo izmiče“.


4
S novim letom* žarke se želje pojaviše
ali usamljenik traži mesto što tiše,
gde Mojsije belu ruku** ka grmu pruža
i tamo gde Isus*** pod zemljom uzdiše.

5
Sa svojim ružama, Irem* nesta sa sveta,
i Džamšidov** vrč sa sedam neba
i planeta,
ali vino još uvek ima boju rubina
i vrt pored vode još uvek buja i cveta.


6
David* je nem. Zato s pehlevi**
muzikom kreni!
Vina! Rumenovg vina dajte vi sada meni!
Čak i slavuj u vrtu od žute ruže*** traži
da njeno bledo lice uz vino porumeni.

7
Dođi, napuni čašu i proleće
zimsku odeću kajanja odneće.
Znaj, kratak je put za pticu vremena.
Ona ne čeka, već brzo odleće.


8
Hiljadu cvetova se s jutrom rascvetaše
a hiljadu drugih u prah se pretvoriše.
Prvi dani leta što donesoše ružu
Džamšid i Kaj Kubada* lepotom zaneše.



9
Sa starim Hajjamom dođi, druge ostavi.
Kaj Kubada i Kaj Kausa* sad zaboravi.
Neka se Rustem** bori kako sam to želi.
Neka na piru Hatim Taj*** bez tebe slavi.


10
Sa mnom sledi zelenu stazu onu
što deli pustinju i zemlju plodnu.
Tamo reč „zob“ i „vladar“ malo ko zna,
čak sultan Mahmuda* žale na tronu.

11
Pod zelenom granom sa korom hleba,
vinom i stihom – više mi ne treba –
sa tobom što sad u divljini pevaš
– i divljina postaje deo neba.


12
Za neke je sreća za živoga veka.
Drugi, pak, kažu: „Raj na nebu čeka“.
Troši to što imaš, pusti veresiju,
slatka je muzika sa bubnja daleka*.

13
Ruža mi reče: „Osmehom tvojim
pozdravi svet u kojem stojim.
Svileni veo pašće sa mene
i vrt biće posut čarima mojim“.


14
Nada što nekad u srcu postane
u prah nestaje, ali i zastane.
K'o snežno inje na pustinjskom pesku
zasja za časak, a onda nestane.

15
Oni što zlatna zrna skupljaju, predani,
il' puste da ih nose vetar i gavrani,
nikad ovu zemlju pozlatiti neće
ni ustat' iz groba, jednom pokopani.


16
U tom sjajnom Karavansaraju*
noću i danju gozbe ne staju,
carevi mnogi prolaze s pompom,
pa svi naposletku tiho nestaju.


17
Dvorac gde Džamšid beše slavio i pio
lav i gušter čuvaju sve što je on bio.
Da mu divlji magarac dobuje po glavi,
Behram*, taj slavni lovac, san beše usnio.


18
Čak ni ruža nije toliko crvena
kao krv Cezara kad je prolivena.
Cvetovi božura* iznikli u vrtu
nekad lepe glave sad su uspomena.

19

Ta zelena trava na obali* reke
izvor njen prekriva k'o vitice meke.
Tu oprezan budi, jer ne možeš znati
da l' taj izvor behu nežne usne neke.


20
Napuni, draga, vrč što danas briše
sutrašnje pretnje ili što se zbiše.
Znaj da sutra biću vekovima* star,
pa „juče“ i „sutra“ ne postoji više.

21
Najbolje međ' nama, što svud prvi biše
Sudbina i Vreme k'o grozd iscediše*.
Kad vrčeve svoje ispiše zaredom
odoše u miru – i nema ih više.


22
Gde igramo sada – drugi su igrali,
a cvetovi letnji i tada su cvali.
Moramo li i mi nestati pod zemljom
– da bi nekom drugom ovo mesto dali?



23
Uživaj dok te radost osvaja
U prah nam sudba život prekraja;
Prah smo i tamo svi ležaćemo
Bez vina, bez pesme i – bez kraja.


24
Ovome što sve za danas sprema
i onom što se za sutra priprema
iz Mračne kule mujezin kliče:
„Budale! Nigde spasenja vam nema“.

25
Mudraci i sveci uzalud se trude
o Raju i Paklu da nauče ljude.
Kada im prah večni zatvorio usta
odbačeni leže k'o proročke lude.


26
Pođi sa Hajjamom, pusti mudre priče
sigurno je samo da život promiče.
Jedno je istina, ostalo je tek laž:
Cvet kad jednom uvene, više ne niče.

27
K'o mladić pomno sam doktore sluš'o
i mudraca reči željno sam kuš'o.
Na vrata njina odlazi često
al' uvek izađoh kakav sam uš'o.


28
Mudrosti seme beše mi setva,
al' vrlo jadno okonča žetva.
Za sav moj napor, poruka osta:
„Dođoh k'o voda. Odoh k'o vetar.“*

29
Pitanja su mnoga, a koje je preče:
ko smo, kud idemo – to niko ne reče.
Da l' smo kao vetar što nasumce duva
ili kao reka što bez cilja teče.


30
Odakle ovde, bez volje, dođoh?
I kuda sada, bez volje, odoh?
Vinom zato utapam sećanje
na smelost Sudbine pred Bogom*.

31
Iz utrobe Zemlje, kroz sedam kapija,
uspeh se i sedoh na sâm tron Saturna*.
Mnoge tad dileme na putu razreših,
al' ne šta je to Smrt i šta je Sudbina.


32
Ključ za ta vrata uvek ću sniti
Prošlosti veo tajnu će kriti:
Dve kratke reči Tebe i Mene*
I posle više neće nas biti.

33
Kad zavlada tama i opasnost vreba
koje svetlo Sudbe slediti nam treba?
I ja Nebo pitah šta je izlaz tada.
„Slepo verovanje!” – odgovor je Neba.


34
Primakav' krčag usnama dvema
pitah se šta mi sudbina sprema.
Čuh: usna usni šaptaše tiho –
„Pij, jer kad umreš – povratka nema!“

35
Za trenutak tom peharu uzdah se iskrao
pa spomenu uživanja koje je spoznao.
Dok mu hladne usne ljubim,
ja se pitam sada:
Koliko je poljubaca uzeo i dao?


36
Sinoć na pijaci ugledah lončara
kako mokru glinu* surovo udara.
A glina mu šapće najnežnijim glasom:
„Lakše, brate,
ja sam prah vremena stara“.

37
Pij! Što da se žalim uzvišenom Bogu
što vreme protiče ispod naših nogu!
Za „sutra“ nerođen, a za „juče“ mrtav,
uživam za „danas“ – to jedino mogu.


38
Ako staneš za tren na prag Poništenja
spoznaćeš za časak i Tajnu Življenja.
Gle, zvezde već blede i karavan kreće
Zori Ništavila. Žuri, sve se menja...

39
Dokle oko svega podizati buku
i tražiti izlaz uz napor i muku.
Bolje biti srećan i sa jednim grozdom
nego s gorkim voćem ili praznih ruku.


40
Kažem vam, mili, obraza čista:
kuća mi novim veseljem blista.
Jalovi razum gurnuh od sebe –
oženih ćerku vinovog lista!

41
Za „jeste“ i „nije“* nikad nisam brin'o,
o „gore“ i „dole“ dileme prekin'o.
Jedino što želeh do kraja da saznam
bilo je šta znači – u suštini – vino.


42
Odškrinuvši tiho na kafani vrata
Kroz sumrak Anđeo ruke mi se hvata.
Nosio je pehar na ramenu svome:
„Okusi“ – reče – „to je sok od zlata“.

43
Voljom prirode to je grožđu dato
da sto sekti* zbuni i mudraca jato.
Alhemičar to je koji za tren oka
i sivo olovo pretvara u zlato.


44
Taj moćni Mahmud*, gospodar ljudi,
svakog kod kog se sumnja probudi
u crnu hordu nevernih stavlja
i britkim mačem seče i sudi.

45
Ostavi mudre neka se bave sobom,
ciljevima sveta i opštom teskobom.
Dođi sad sa mnom, daleko od buke, i
igraj se s' onim ko se igra sa tobom.


46
„Napolje, unutra, ovamo, onamo“:
Magičnih senki predstavu gledamo.
Na sceni* gde Sunce gori mesto sveće
Mi kao fantomi vrtimo se samo.

47
Ako li vino koje si ispio
I ako usne koje si ljubio
U Ništa odu i ti Ništa budeš
Nećeš biti manji no što si bio.


48
Dok na obali reke mirisna ruža spi
sa starim Hajjamom dođi i rujno vino pi.
A kad ti Anđeo svoj tamni tovar pruži
– uzmi ga odmah bez reči i bez bojazni.

49
Na šahovskoj tabli od dana i noći
gde se Sudba igra porazom i moći
čovek je figura, veća ili manja,
uklonjena jednom, natrag neće doći.


50
Loptu nije briga šta je „da“ il' „ne“,
da li će levo il' desno da skrene.
Onaj ko te u tu igru bacio –
on zna šta čini, da stane i krene.

51
Šta je napisano – ništa ne povrati.
Pobožnost i razum pomoć neće dati
da povučeš nazad ma i jedno slovo
kog ni tvoje suze neće izbrisati.


52
Izvrnutu kupu što nad nama sja
zovemo Nebo. To je mudrost sva.
U smrtnome času tu pomoć ne traži:
ono je nemoćno, kao ti il' ja.

53
Ljudski lik je stvoren od praha zemljana,
kad su zadnje žetve zrna posejana.
Šta je prvo jutro Postanja pisalo
znaće zadnja zora Sudbinskoga dana.


54
Na vatrenom ždrepcu* ovom,
sred nebeske tmuše,
Plejade** se Jupiteru po pleći rasuše.
Mada beše određeno da sâm budem tamo,
uđoše u moj perivoj od praha i duše.

55
U vinu je odgovor gde istina niče.
Sufija se tome ruga – koga se to tiče.
Od kovine moje duše biće skovan ključ
što otvara vrata pred kojim on urliče.


56
Kad svetlost poželim da ublažim tamu,
nekad jarost tešku, nekad ljubav samu,
ako u kafani samo za tren zasja –
biće mnogo jača no u praznom hramu.

57
Znajuć' tvoje zamke i vatreni meh
da l' opasnom stazom lutati ja smeh?
Ti me nećeš, ipak, Sudbom oboriti,
želeći da pad moj pretvoriš u greh.


58
Ti što čoveka stvori od zemne grude,
zmiju Raju zavešta i kazni ljude,
za sve grehove što nas zajedno kriviš
– oprosti, da Tebi oprošteno bude.

59
Čuj me. Jedne noći, krajem Ramazana
Kad mlad mesec beše samo javka rana
Kod starog grnčara stajah sam u radnji
Sred ljudi od gline, kao senka strana.


60
Ćupovi* što stoje ovde od davnina
nemi su i mirni, svuda je tišina.
Al' jedan nestrpljiv iznenada viknu:
„Ko je ovde lončar, a ko li je glina?“

61
Uzalud ne beše što sam hteo znati
da li grudvu zemlje mogu sobom zvati.
Onaj ko mi od nje ovaj oblik dade
nekad me razdrobi i zemlji me vrati.


62
Nikad srdit dečak ćup iz kojeg je pio,
sanjama i srcem i oblik njegov slio,
poželeti neće da taj spomen slomi,
ni u strašnom besu, ma kakav taj bio.

63
U grobnoj tišini, kad utihnu buka,
ružni lonac reče: „Tuđa je to bruka.
Smejete se meni, al' niko ne pita
da li je grnčaru zadrhtala ruka?“


64
O krčmaru mrkom kod koga sam pio
jedan mi prošapta: „Đavolu je mio!“
Na to iskušenje, s prezirom uzvratih:
„On je dobar drugar, i uvek je bio!

65
Uzdaha teških ćupu se iskralo:
„U staroj glini vlage je nestalo.
Daj mi da srknem voljenog soka.
Živnuću, možda, malo po malo!“


66
Razgovor ćupova jedan je prekin'o:
„Mlad mesec* na nebu konačno je sin'o!“
Svi u jednom trenu prenuše se: „Brate!
Eno nam nosača što donosi vino!“

67
Kada me Sudba jednom savlada
vinom mi telo umijte tada,
pokrov nek bude vinovo lišće
a grob nek bude kraj vinograda.


68
Pepeo mog tela kad pokopan bude
k'o mirisna zamka privlačiće ljude.
Čak iskreni vernik zastaće nesvesno
da udahne vazduh kada prođe tude.

69
Idolima davah svoju veru čednu,
sad sliku o meni načiniše bednu:
U plitkome vrču čast mi potopiše,
prodavši moj ugled tek za pesmu jednu.


70
Pokajanje moje osećam k'o teg.
Možda to moj beše u pijanstvu beg.
Jer – proleće dođe i ruža procveta,
pa kajanje moje nestade k'o sneg.

71
Iako je vino zaručnik izdaje
Pitanje moje večno će da traje:
Može li vinar za sebe da kupi
bar upola vredno od onog što daje?


72
Sa nestankom ruže odlazi proleće,
listove mladosti sa sobom odneće.
I slavuj što tiho pevaše na grani –
da l' će da se vrati, ili možda neće...

73
Ljubavi! Hajde sa Sudbom
da se udružimo
i žalosne sheme života skršimo.
Rasute komade skupićemo tada
da po želji srca opet sastavimo.


74
Mesece slasti koja ne vene,
kad umrem, jednom seti se mene.
Koliko puta sjaćeš na nebu,
nad istom baštom – bez moje sene?

75
Kad među goste prođeš,
k'o međ' zvezdama,
travnom putanjom što je tvoja noga zna,
na mestu gde nekad ja samovah pijan,
okreni čašu – i iskapi je do dna!



TUMAČENJA UZ RUBAIJE

1
* Ova metafora potiče od beduinskog običaja da se polazak karavana najavljuje bacanjem kamena na metalni sud.
** „Lovac Istoka“ u persijskoj poeziji je česti naziv za Sunce.
2
* „Leva ruka na nebu“ znači da još nije zasijala prava zora. Prema persijskoj legendi, sunce se diže iza visoke planine, pored otvora koji su u njoj nalazi. Kad sunčevi zraci pređu preko tog otvora naprave „lažnu zoru“.
3
* Krčma kod Omer Hajjama nije samo mesto prozaičnih zadovoljstava i uživanja, već i mesto za meditaciju i spoznaju suštine postojanja, ljudske sreće i neumitnosti koju nosi sudbina čoveka. Uopšte, krčma je za Hajjama mesto „slobode duha“.
4
* Persijanci su slavili novu godinu dolaskom proleća, kada se budi žudnja za uživanjem. Međutim, čovek kojem nisu dovoljne samo čulne naslade odaje se razmišljanju i traži samoću.
** „Mojsije s belom rukom“: Mojsije je posumnjao da mu jevrejski narod neće poverovati da mu se javio Gospod s obećanjem da će izvesti Izraelce iz Egipta, te da neće poslušati njegov glas. Zato mu je Bog rekao: „Stavi ruku u svoja nedra!“ Kada je to Mojsije uradio i, potom, izvukao ruku iz nedara, „ova beše bela kao sneg“ (II knjiga Mojsijeva, pogl. 4)
*** Verovanje da Isusov dah oživljava ljude
5
* Po legendi, Irem je bio prekrasan, raskošan vrt, koji je posadio kralj Šedad, u želji da imitira Adamov raj. Bog ga je zbog toga kaznio.
** Džamšid je bio slavni persijski car koji je izgradio Persepolis. Po predanju, za vreme njegove vladavine izmišljeno je vino. Imao je pehar na kojem je bilo urezano sedam nebesa, sedam planeta i sedam mora – simboli vasione – na čijem dnu su se videle sve svetske tajne... Kad je car pio iz tog pehara, verovalo se, držao je u ruci ceo svet.
6
* Na Istoku cara Davida, najvećeg tvorca psalama, često pominju kao zaštitnika muzike uopšte.
** „Pehlevi“ je bio persijski narodni govor pre prodora Arapa.
*** Žuta boja je u Persiji simbol tuge, a crvena radosti.
8
* Kej Kubad je bio persijski kralj iz dinastije Sasanida.
9
* Kej Kaus, kao i Kej Kubad, bio je kralj iz dinastije Sasanida. Poginuli su u ratu protiv Arapa. (Kej ili kaj, reč koja potiče iz sanskrita, pred njihovim imenima znači „veliki“, tj. car.)
** Rustem je bio najveći persijski junak – „persijski Herakle“.
*** Hatim Taj je legendarni arapski junak, sinonim darežljivosti i altruizma u predislamskoj Arabiji.
10
* Ovde sultan Mahmud nije određeni vladar, već simbol vladarskog položaja.
12
* „Muzika sa bubnja daleka“ ovde simbolizuje hod sudbine, koji je neumitan, ali još uvek udaljen.
16
* Karavansaraj je u to vreme bio objekat na putu karavana, za odmor i osveženje putnika. Ovde je i metafora za naš porušivi svet, u kojem se zaustavimo za kratko vreme i zatim nastavljamo svoj put.
17
* Behram Gur je bio kralj iz dinastije Sasanida. Bio je strastan lovac divljih azijskih magaraca, pri čemu Persijanci, pre svega misle na snagu i brzinu te životinje. U jednom lovu Behram Gur se udavio u močvari, otuda i vizija da mu magarac, koga je lovio, „dobuje po glavi“.
18
* I u Persiji je vladalo verovanje da na tlu pogibije junaka raste božur (kao naš kosovski božur, u narodnoj pesmi iznikao iz krvi kosovskih junaka).
19
* Persijanci za „obalu“ koriste istu reč kao i za „usne“. Pesnik smatra da su obe stvari intimno vezane za čoveka. Ovde se koristi igra reči – da je trava nikla na usnama osobe sahranjene na tom mestu.
20
* Izvorno, u ovoj rubaiji pesnik pominje „sedam hiljada godina“. U vreme Omera Hajjama, naime, Persijanci su smatrali da je od početka sveta pa do njihovog doba prošlo sedam hiljada godina.
21
* Poređenje vremena i vinara: vreme gnječi ljude kao vinar grožđe. Ali, „vreme–vinar“ nije uvek pravedno: često najbolje među ljudima povlači iz života.
28
* Pod „vodom“ pesnik ima na umu semenu tečnost, kao simbol začetka i početka (rođenja), dok je „vetar“ usud koji će naše smrtne ostatke razneti u prah i nepovrat.
30
* Ovde se Omer Hajjam jeretički suprotstavlja sili koja određuje sudbinu čoveka.
31
* Smatra se da je ovde Omer Hajjam prethodnik Dantea: preko sedam nebesa popeo se do božanstva čiji je presto – po persijskoj veri – na Saturnu.
32
* Pantetistička filozofija „sufija“ u znatnoj meri je uticala na Omerove filozofske stavove. Prema njihovom učenju, sva bića, i vidljiva i nevidljiva, predstavljaju emanaciju Boga. Reči između „Tebe i Mene“ predstavljaju zajednicu čoveka sa Bogom.
36
* Znatan broj Hajjamovih rubaija ima za motiv „grnčariju“. Ćupovi i vrčevi, prema viziji pesnika, napravljeni su od „ljudske gline“, starog praha nekad živih bića, čiju prirodu nose.
41
* „Jeste“ i „nije“ odgovaraju pojmovima „istine“ i „laži“.
43
* Izvorno, pesnik pominje 72 sekte. Persijanci su smatrali da na svetu postoje 72 naroda i isto toliko veroispovesti.
44
* Odnosi se na sultana Mahmuda, osnivača dinastije Gaznevida (999–1030). Širio je islamsku veru ognjem i mačem. Veliki osvajač, prodro je do severozapadnog dela Indije, zbog čega ga neki zovu i „istočni Napoleon“.
46
* Omer Hajjam ovde slikovito koristi tradicionalnu igru „magične lampe“, veoma popularne u tadašnje vreme u Persiji i Indiji (crni cilindar, oslikan providnim figurama, polako se vrteo, dok je unutar cilindra gorela sveća), što se u pesmi transponuje u „vrtešku života“.
54
* „Nebeski ždrebac“ je pesnikova metafora za tek stvoreno nebo, čije kretanje oko Zemlje još nije ravnomerno.
** Plejade su sedam mitoloških kćeri mauritanskog kralja Atlanta i Plejone, ljubimice bogova i ljudi. Kad su doznale da im otac Atlas mora držati na leđima čitav nebeski svod, očajne zbog njegove patnje izvršile su samoubistvo, posle čega ih je Zevs pretvorio u zvezde (astr. „Vlašići“).
66
* Na kraju ramazana, meseca posta, očekuje se pojava mladog meseca, koja se pozdravlja usklicima, jer označava prekid posta. Omer Hajjam i ovde ne mari za islamsku stalnu zabranu konzumacije alkohola, pa „ćupovi“ pozdravljaju mesec kao donosioca vina.
Napomena: Većina tumačenja preuzeta su iz knjige „Rubaiyat di Omer Khayyam“ – Secondo edizione di Edoardo Fitzgerald. Traduzione di M. Chini. Carabba edittore – Lanciano.